Nogometni komentari maloga Zerme

Kad moja mater Jadranka vidi vagu ona odma od užasa počme vikat.
Ka da je božemiprosti vidila pantaganu.
A ne običnu vagu

Kad moj pape čuje da ona viče, onda viče i on.
I beštima ka batelant.

A kad ja čujen njih kako viču smista počmen plakat i naricat.
Jer me zlostavljaju.
Verbalno.

Onda nama na vrata dođu susidi.
Jer smo ih prenili iz sna.
Da će smista zvat policiju ako barufa ne prestane.

Na to van onda popizdi moj dida Antiša i počne pritit hladnin i vatrenin oružjen.
Nije se on borija u Domovinskome ratu da bi ga susidi zajebavali.
Nastane van onda jedna velika, kako da kažen, pizdarija.

A zašto, moliću lipo?

Radi vage.
Radi obične glupe makinje za točno mirenje.
Koja pokazuje koliko je moja mater Jadranka krešila priko praznika.

A krešila je puno, jer je puno i papala.

- Jadro za Gospu, koliko to možeš pojist? - pita nju za vrime blagdanskoga obroka moj pape.
- Ostavi me na miru. Je li ja tebi brojin zalogaje? Nisan. Nemoj ni ti meni. Pusti me neka guštan. Da bar u spizi guštan kad ne mogu u čemu drugome.
- Ako nastaviš ovako žderat postaćeš razvijena ka krava – opet je ljudski upozorava moj pape.
- A ako ti nastaviš prigovarat ja ću tražit rastavu. Osin toga, šta misliš da je lipša ta tvoja trbušina od mojih guzica? – rekla je njemu moja mama.

Jer i moj pape je krešija u širinu. Dobija je trbuj skoro ka u barba Hrvoja.
Doduše pape tvrdi kako su to trbušni mišići, a ne salo.
U šta mi naravski ne virujemo.
Jer oni ne nastaju od pivuše i janjetine.

I tako se oni lipo kontreštaju sve dok jednoga dana moja mama Jadro nije došla na spasonosnu ideju.
- Idemo svi u Renate!
- Molin? U Renate? Nije valjda u one Renate? - zgranija se moj bidni pape.
- Ajme šta san ja pametna. Ludilo jedno od inteligencije. Kako se nisan prije sitila? Pa mi bi morali posjećivat Renatu najmanje dva, tri puta sedmično! Koji će to trening bit! Koje pripreme! Ne triba nama Turska ka onima tukcima u Hajduka, mi imamo Mertojak!
- Ja ne iden ni u ludilu. I basta! - bija je oštar i odlučan moj pape.
- Bogami ideš! Ne misliš me jadnicu pustit samu na daleki put? Na daleki Mertojak?
- Ali Renata živi na 13-om katu! A mene je ludilo straj lifta, ti to dobro znaš.
- Nije tebe straj lifta. Tebe je straj penjanja! Priznaj svojoj Jadri. Idemo lipo skupa na noge na 13 kat! Tako ćemo skinit sve ovo šta smo nabacili priko blagdana. Ala ludila...

I tako su van za moga papu počele visinske pripreme. Mater mi se u zadnji čas pridomislila i ukrcala u dizalo, dok je pape dimija uzbrdo na vlastiti nožni pogon.
Uz veliku pomoć svojih trbušnih mišića.
Koji su ga vukli.
Nazad.
U prizemlje.

Više puti je mora stat i vatat arju. Onda bi beštima i pritija meni jadnome koji san ga na tomu usponu pratija. Ka da san božemiprosti šerpa.
Sa Himalaja.

Jer moja mama mi je rekla neka ga čuvan. Da mu ne padne kolap.
Od napora.

- Ako mu nedajbože padne, ti samo zovi Hitnu - rekla mi je moja mudra mama i kupila bon od 100 kuna.

Srića moj je pape bolji penjač od Stipe Božića i za manje od tri kvarta od ure eto ti njega na 13 pod, di su se nastanili teta Renata, barba Robert i njihova dičica: Rea, Rahela i Roko. Ja znan da bi se sad svi vi kladili da in i prezime počinje sa slovon "R".
I bili bi u pravu. Stvarno počinje sa slovon "R", ali van ga ja neću reć.

Ne tribate ni vi baš sve znat.

Šta se posli toga događalo na udaljenome Mertojaku nije baš posebno zanimljivo pa ćemo to lipo priskočit.
Zaoibić.

Jer prid nama je najveći od svih datuma.
Stoti rođendan voljenoga kluba.
A za svaki se rođendan temeljito triba pripremit.
Pa san se tako i ja sa svojiman maliman rukaman da u veliki posal ukrašavanja našega ludoga grada.

Sve šta smo u kuću imali bile boje ja san iznija na ulicu.
Lancune, intimele, šugamane, maje, šudare, mudante, košuje...
Sve živo.
Samo da je bilo.

I onda je moja oštroumna mater Jadranka primjetila da ne more napravit posteju.

- Ajemeeeeeeeee! Ajmeeeeee svitu moooooooj! - vikala je moja mater ka da je rebambila.
- Šta je bilo? Opet nika dižgracija? - dotrča je odma moj pape cili u straju da mu je supruga napokon ispalila.
- Svu mi je posteljinu uništija! Sve je uništija vrag mali!
- Ma ko je uništija? Ko? Govori! - brine se njezin dobri muž, a moj otac.
- A ludoga li diteta božemiprosti! Lud je, lud je sto gradi. Gospe moja šta san to bidnica na svit donila? Čudovište!

Ja san se onda naravski sakrija prid sankcijama.
Na sigurno.
To jest na stablo.

Jer svi su mulci iz ulice bili po stabliman i razapinjali špag na koji smo višali zastavice Hajduka, bile trake, materine lancune i slične ukrase za stogodišnjicu.
Moja se mater može popet na 13 kat u tete Renate (doduše lifton) ali na stablu san je sto posto siguran.
Ne može se Jadro popet toliko visoko.

Zato je onako pronicljiva poslala izaslanika.
Moga papu.
Namistija se tako moj roditelj šoto stabla i počeja me kuvat:

- Sinko skalaj se, neću ti ništa, majke mi mile - mirnin mi glason govori moj otac.
- Ne virujen ti. Naprokidat ćeš me.
- Ma neću ti ništa, samo se skalaj. Ne možeš cilo vrime visit na stablu. Nisi Darwin, jebate.
- Mogu, mogu. Ja se odavde ne mičen. Ovde mi je baš lipo. Dobar je pogled.
- Ne misliš valjda gori prinoćit? Šta ako te uvati promaja? Vlaga? A utakmica sa Sparton? I nju ćeš možda gledat na stablu?

Ovo stvarno postaje nezgodno. Neću valjda dočekat stogodišnjicu na stablu ka šimija? Ajme svitu kakve san ja jebene sriće. Uvik me prati ta nesrića da baš kad ništo žarko poželin - napravin monadu.
I onda najeben.

A sve to samo zato jer san tija malo ukrasit rodni grad.

Onda se pape poslin nekoga vrimena napokon vratija doma.
Kad u niko doba dolazi mi mater.
Osobno.

- Sinko skalaj se, nećemo ti ništa - rekla je ona plačkunjavo.
- Ne virujen. Privarit ćeš me, znan ja tebe. Najprije obećaš, a onda me zezneš. Stavit ćeš me u kaznu. Nećeš mi dat da iden na Poljud. Privarit ćeš me.
- Ja da ću tebe privarit? Kad san te privarila, moliću lipo? Ajde reci?
- Ja se odavde ne mičen. I druga su dica ukrala doma lancune i niko se ne buni osin vas. Samo vama smeta šta smo nešto svoga žrtvovali za proslavu Hajduka. K vragu i lancuni... - mudro san govorija ja držeći se sa obe ruke za granu ka pravi Darwinov majmun.
- A zašto me prije nisi pita? Zašto nisi reka da ti tribaju lancuni? Ja bi ih sama ispeglala i izrizala na trake, samo da si mi reka za šta ti triba.

Ja joj naravski nisan virova.
Voli moja mama muljat.
A onda se par sto metara dalje začuja strašni krik.
I nešto je tresnilo o asfalt.

Ljudi su počeli trkat i vikat pa je i moja mater na trenutak nestala iz moga vidokruga.
Malo kasnije stvorili su se Vatrogasci i Hitna pomoć. Razlog je bija moj dobri barba Hrvoje koji je otresa sa susjednoga stabla ravno na guzicu.
Pri tome je polomija cilo jedno stablo koje je sad izgledalo ka da ga je opustošija tornado.

U toj gužvi i gunguli ja san spretno prizemljija i pobiga kod moga prijatelja Marinka kojega svi u ulici zovemo Balavac. I tako me je Balavac sakrija kod sebe u gambužu. Između dvi vriće.
U jednoj kumpiri, u drugoj kapula.

Tamo san na miru moga plakat i tugovat zato jer me niko u obitelji ne razumi. Ajme svitu kako je grubo bit nevoljeno dite.
Kojemu je ne daju da na miru uništi par lancuna i desetak jastučnica.

Cilu tu večer moji su me tražili i dozivali po ulici. A ja san lipo sta kuco između one dvi vriće. Je da mi je malo smrdila kapula, ali mora san se žrtvovat.
Na koncu, kad je već prilično prošla ponoć ja san se pojavija doma.

I otac i mater su pali na kolina i počeli zapomagat:

- Evo ga živ je! Živ je! Živ je, fala Bogu!
I onda su me počeli balit po glavuši i slinit od velike sriće.

- K vragu i lancuni samo da si ti nama živ i zdrav! - plakala je od sriće moja mama Jadranka.
- Sine moj! Živ si! Živ si skroz! - balija je moj zabrinuti pape.
- Evo dite moje kupili smo karte za slavljeničku utakmicu! Svi idemo! Svi. Cila familja bit će obučena u bilo - rekla je moja mater jedva suzdržavajući suze.

Eto na koncu se dogodilo ono šta san oduvik želija.
Cila moja familja ide na Plac.

Virujte da mi nije žaj šta san skoro cili dan glumija majmuna.
Isplatilo se.
Ja san na sebe ponosan.

A virujen da ni Darwinu ne bi bilo krivo.

Evo ga, doša je napokon kraj polusezone.
Priživili smo.
Istina jedva, teškon mukon.
Najteži posal na svitu je bit navijač Hajduka.

Zamislite samo kako je mojemu jadnome didi Antiši koji je odija na plac još u doba kad su za Hajduka igrala braća Matošić? Koliko je samo stresova mora podnit moj jadni dida u sve ove godine?

Ali ništa se ne može mirit sa ovon posljednjon godinon. Toliko potresa, erupcija i kataklizmi nema ni u Indoneziji.
Ma koji tsunami?
Pa nama je tsunami svaka dva-tri dana!
Samo nas veliko čudo sve skupa drži na životu.

Pogledajte molin vas lipo mene, maloga Zermu?
Otkad san na svit zinija omar san zna da neću obučivat na sebe nijednu drugu maju nego samo bilu.
I modre gaće.
I dokoljenke.

Čak su mi pelene bile u te dvi boje.
Bile i modre.

Ako mi ih ne bi stavili ja bi se odma dera ka tovar i niko me nije moga umirit.
Odma san posta zajebani, mali Torcidaš.

Još u jaslicaman san baca dimne bombe, plašija dicu topovskin udarima i izaziva prekide utakmica koje su organizirale naše vridne odgajateljice. Nije se u dvoru moglo igrat na balun od mojih bakljada i transparenata. Ako bi se koje dite suprostavilo ja bi ga odma potega u glavu suzavcon ili krafnama, ovisno o tome šta smo dobili za marendu.

Kad san krenija u školu onda se moj razvoj ka navijača nastavija. Posta san dovoljno velik da se mogu popet na krov od škole sa zapaljenon bengalkon u desnici.
Posli su me sa krova skidali vatrogasci.
U par navrata.

Nekoliko puta san uspija zapalit i školske klupe jer nisu bile otporne na plamen.
Šta je veliki propust.
Našega školstva.
I vatrogastva.

Često san bija u ravnatelja na razgovor. On bi mene onda kumija i molija da prestanen sa pizdarijama jer da ću svršit na Bilice kad malo narasten.

Ali ja mu ništa nisan virova.
Jer mi Torcidaši virujemo samo jedni drugima.

A i taj naš ravnatelj mi je uvik bija pomalo sumnjiv.
Po faci mi je malo dava na Dinamovca. Mislin da mu je Mamić bija uzor.
Ne mogu to tvrdit sto posto, ali nekako san uvik ima osjećaj da je za njega Zdravko zakon.

Pa kako ću mu ja onda virovat?
Mislin, to za Bilice i slične prijetnje?

Ali sve ovo šta san do sad nabraja je zapravo prošlost, ali kakva nan je sadašnjost? Mislin, kakva je sadašnjost u našu kuću?

U našu je kuću prava ludnica.
I to ne radi blagdana, nego zato jer nan je u posjetu doša rodijak sa sela po imenu Stipan zvani Tute.

E, sad šta mu to Tute znači ja van ne znan. Znan samo da je on materin rodijak koji nan s vrimena na vrime dođe i donese pršuta, kobasica i domaćega vina. Inače Stipan je ljudina s velikin šaketinama. Stalno maše okolo kad govori pa pravi nama slušaocima propuh.
Od toga se svi moraju priladit, a posebno moja osjetljiva mater koja svaki put kad ga vidi dobije bronhitis.
Od srama.

- Slušaj vamo! Slušaj vamo! Slušaj vamo! - viče moj rodijak Stipan koji se diže svako jutro prije izlaska sunca da bi marenda vlaška jaja povrigana na vlaškoj slanini.
- Jebate led cila kuća smrdi na tu vražju slaninu! - buni se fini nos moga pape koji bi tija još malo više ćorit.
- Dođide vamo ljudino! Ovo je prava rana za čov'ka, a ne one vaše spirine - nudi ga rodijak Stipan svojon zdravon spizon.

Moj pape brzo pobigne nazad u postelju.
Tamo ga čeka moja mater Jadranka pa onda njih dvoje u škuro govore svašta protiv Stipana zvanoga Tute.

- Mali Zermo dolazide vamo kod Stipana. Vidi te kakvi si jadan i nikakav. Kako li te rane jadni sinko? Dođide vamo da ti rodijak Stipan pokaže šta je prava seljačka rana.
- Ne bi ja to... - pokušavan se izvuć, ali nije to lako.

Kad vas se Stipan uvati pilat s onon svojon glaščinon nemate izbora. Ili ćete ga poslušat ili će van probit bubnjiće.
- Par jaja, dvi-tri kobase, malo pancete, litricu vina, po kila kruva, pa da vidiš kako ti se snaga vraća - govori Stipan stavljajući isprid mene gomiletinu spize.

I šta ću ljudi, mora san sve to pokusat.
A znate li zašto?
Samo da ne bi mora slušta Stipana Tutu kako piva.
Ojkalice.

Jer, čin marenda i poloče svoju vinčinu Stpan stavi prst u uvo i počne ojkat:
- DOK GA MALA OPROBALA NIJEEEEEEE,
LJUĆA BILA OD ŠARULJE ZMIJEEEEEE!!!

Na ove stihove moji starci se pokrivaju kušinima priko glave, a ja bižin u svoju sobu samo da me ne bi neko poveza s ovin tipon koji urla iz petnih žila.

Ali ima u našoj familji i onih koji su ovon vokalnon glazbon oduševljeni.
Na primjer moj dida Antiša.

On odma skače na noge lagane, dolazi u kužinu obučen u duge bile mudante i piva:
- JEBEN LOLO TVOJU GLAVU GLUPUUUUUU,
KAD OVOLIKU MOŽEŠ FALIT RUPUUUUUU!!

Stipan Tute ga onda grli ka brata rođenoga i oni skupa pivaju:
- NE BI MALU PRIVARIJA ĐAVAAAAAAA,
STISLA NOGE NE BI UTRA ČAVAAAAAA!!

Oni dva su oduševljeni svojon interpretacijon.
Ali moji su starci na rubu živčanoga sloma.
Oni obožavaju Stipino vino, Stipin pršut, Stipinu pancetu, Stipine kobase, ali ne mogu podnit Stipine stihove.

Zato izljeće iz spaveće sobe moja mater Jadranka u čipkastoj spavačici.

- Stipane, ka Boga te molin da prestaneš pivat. Tek je sedan uri, praznik je, svit spava, a ti se tu dereš ka beštija. Cila mi kuća smrdi na luk i slaninu, a ja mislin da ću ispalit na nerve ako smista ne prestanete.
- Jadro rodice moja, kiša te ubila, pa di bi ja zlo činija? Pa mi smo ista krv. Ili nismo? Za koga ću ako neću za tebe? Ali vidiš kako se Antiša razletija? Ja ovo pivan samo radi njega. Šta se mene tiče ne bi ja ni ojka, ni loka, ni šijavicu igra, ali ja poštivan starije.
- Jadro pusti nas da otpivamo još samo jednu, a onda možeš poć lipo leć. Samo još jednu, moju omiljenu - branija je Stipana Tutu moj dida Antiša.

Mater mi se onako štufa i snervana vratila u bračnu posteju.
Tamo ju je sakriven ispod kušina čeka moj pape.
Pokrili su se lipo po ušima i čekali novu detonaciju narodne pisme.

Naša su dva slavuja onda zapivala:
- IMAN ČUNU KANO SUVA GRANAAAAAAAAA,
NA NJEN SIDI SEDAN CRNIH VRANAAAAAAAA!!!

Kad su napokon bili gotovi s nastupon shvatili su da su pijani. Onda su se sitili da in je najbolje izać vanka na frišku ariju samo da se malo razbistru.

To šta je vanka bilo ladno njih dvojicu nije nimalo brinilo.

- Barba Stipane, ili van neće bit zima? - pitan ja sav u straju za njihovo zdravlje.
- Zermo moj ima barba Stipan ugrađeno centralno grijanje - reče mi na vratima moj rodijak Stipan.
- A di van se nalaze cijevi od centralnoga? - pitan ja naivno.
- Tute! - kaže meni rodijak Stipan i udre se onin svojin šaketinama po velikoj glavi.

Šta je ovo judi moji?
Non stop pada ta vražja kiša. Pa di neće normalni čovik popizdit na ovoliku južinu?
Ka da je lako živit između dva pljuska.
Koji su udaljeni jedan od drugoga po ure.

Evo u mene su doma svi grintavi.
Nervožasti.
Samo bi se karali.
Štucigavali.

Svaku malo padaju beštimje, pritnje, deračine.
Naravno, za sve je krivo gnjilo vrime i ova kiša koja je deboto potopila grad Dubrovnik.
Srića njihova da imaju zidine pa se bidan svit ima di sakrit.
A di bi se mi Splićani sakrili?
U Dioklecijanove podrume možda?

Podavilo bi nas ka pantagane.
Sto posto.

Ali od svih stanovnika Splita najviše su na kvasinu išli igrači Hajduka.
Ima bit da ih je ova južina dobro opizdila u šufit.

Umorni su.
Bezvoljni.
Ne da in se trčat.
Ne da in se igrat.
Oni bi samo minjali trenere.

Jer zamislite samo trenera koji njih prisiljava da treniraju!?
Pa di to ima?
Uru i po moraju jadnici trčat za balunon!
Uru i po!

Pa ima li ta nesriknja uprava bar malo duše? Ima li uopće razumjevanja za njihove patnje? Svagi legendo, čuješ li vapaje tih napaćenih duša sa Poljuda?

Predsjedniče, molin te ka Boga da ih oslobodiš svih obaveza.
Neka lipo ostanu doma i gledaju TV dok se vrime ne popravi.
Usput mogu grickat malo čipsa i popit po koju Colu.

Ako to Svagi ne napravi onda će igrači lipo potirat Vučevića.
Isto onako ka šta su potirali i Špacu samo zato jer ih je silija da trčedu.
Ne dajmo ljudi da nan se momci umaraju!
Ili nan je lako gledat ih onako potrošene.
Isciđene.
Kako glavinjaju po terenu.

Doduše, imaju oni force kad triba bančit, noćarit i pivat cajke. Za lokanje i trčanje po kurbaman ostalo je snage, ali čin oni ugledaju travnjak njima se odma počne spavat. Sklapaju in se oči i oni bi najradije kolektivno pali u zimski san.
Bože mi prosti ka medvidi.

Evo ja, mali Zermo, razmišljan sve ove dane o tomu kako ćemo riješit tu škakljivu situaciju. Uprega san sve svoje duševne snage (a one nisu tako male ka šta izgledaju) samo da bi se stavija u službu voljenoga Kluba.

Jer i mali Zermo je vojnik Kluba.
Misli bidni Vučević da je on jedini vojnik Kluba.
Je šipak.

I moj dida Antiša je vojnik Kluba.
I barba Bere isto.
I barba Hrvoje.
I moj pape.

Svi smo mi vojnici Kluba i uvik ćemo se žrtvovat samo kad je Klub u pitanju.
Evo na primjer moj dida se uvik žrtvuje kad pije vino iz najveće demejane.
Eto vidite kako se čovik na razne načine žrtvuje za svoj klub.

- Ovo nisu igrači, ovo su mone! - razočarano viče moj pape.
- Da bi ja njima tuć ruzinu u Škveru! - viče moj dida koji najbolje zna kako se nabija kondicija.
- Ne ide mi u glavu da momak od dvadeset godin govori da nima force - opet će moj pape.

A on van ne more više spavat po noći otkad nan je Dinamo uteka na sedan bodova razlike. Onda van je jasno kako ga je ova situacija duboko potresla.

- Nimadu force! Dat ću in ja forcu! A imadu force podignit plaću i tražit premije? - opet se ražestija moj dida koji je zaboravija da je još jučer govorija da je on Splitovac i kako ga problemi u Hajduka ne diraju.

E onda san na scenu stupija ja osobno i iznija moguće rješenje problema.
Namistija san se lipo nasrid tinela dok je cila moja familja blesila u mene široko odškrinutih usta.

Malo san se nakašja ka šta san vidija da činidu političari za govornicon prije govora.

- Dakle ja san judi smislija rješenje. Moje rješenje je jednostavno i jeftino. Do njega san doša danonoćnim mozganjen. I niko mi nije ništa pomoga. Sve san to ja sam skuva u svojoj glavi.
- Ma Boga ti, kažeš da si skuva? - pokuša me je podjebavat moj pape.
- Pusti maloga neka govori - odma je skočila u moju obranu moja mater Jadranka koja se upravo vratila sa Pazara.

Ja san onda nastavija:

- Svaki igrač Hajduka prije izlaska na teren mora dobit po jednu malu sklopivu katrigu koju nosi cilo vrime sa sobon. Onda lipo kad ga uvati mala snaga, a to je otprilike svakih deset minuti, lipo sidne i počine. Kad smo mi u napadu cila obrana odmara, tj sidi. Kad protivnik napada cili naš napad sidi i vata zrak. Mogli bi bacit i po jednu duplu briškulu na brzinu, ako se dogodi da je u pitanju neki duži prekid. Triba koristit svaku sekundu za odmor. Kad napokon dođe poluvrime svi se penju na ono auto za ozljeđene igrače i to auto ih čoporativno vozi ravno u svlačionu. Tako se čuvaju da ne bi morali napravit tih dvista metri na noge. Na sve triba mislit! Kad su stigli u svlačionu tamo ih iskrcaju i svi u posteju onih petnajst minuti. Vučević brzo gasi svitlo, a oni lipo hrčedu svaki svoju pismu. Svaka sekunda odmora je važna! Naravno, spava se u opremi, jer se tako štedi dragocjeno vrime. Kad je poluvrime gotovo ekipa se budi, svaki opet uzima svoju sklopivu katrigu i ukrcava se na ono isto vozilo koje ih sad iskrcaje točno na centar. Tamo nastavljaju sa taktikon iz prvoga poluvrimena. Znači sidenje i briškula uz minimum trke. A kad sudac odsvira kraj utakmice svi čoporativno padaju u afan i onda ih dežurne službe lipo jednoga po jednoga kupe i na noslilman iznose vanka terena. Šta se rezultata tiče on uopće nije bitan, najvažnije je da su nan dica živa i zdrava. Za sve ostalo mi ćemo lako.

Moran van priznat da se za vrime mojega izlaganja u našemu tinelu nije čula niti jedna jedina mušica.

Svi su samo stali i blesili u mene skroz bez teksta.
Ima bit da nisu imali blage kako imaju tako pametno dite.

A onda se začuja pljesak.
Pa koji pljesak!
Urnebesni!

Onda su me moji čoporativno digli na ruke i počeli nosit po tinelu.

-Ma-li Zer-mo! Ma-li Zer-mo! Ma-li Zer-mo! - odjekivalo je po tinelu.

Osjeća san se ka da san zabija pobjednički gol u finalu Lige Prvaka.
Posli toga su me moji najmiliji odnili u moju sobu i bacili me na posteju.

- Evo ti na! Sad lipo možeš na postelji sprovodit svoj plan! - rekli su mi i zatvorili vrata moje sobe.

Osta san ka duja špadi.
Sam i zbunjen.

Eto tako van je to u balunu.
Čas ste na vrhuncu slave, a već malo kasnije vas bacaju u prašinu.
To jest postelju.

Priznajte da nije lako bit nogometni vizionar.

Vama je sigurno poznato da ja iman rođaka.
Po imenu Pino.
Poznato van je i to da ga ja ponekad moran čuvat, a to je sto puta gore od učenja zemljopisa.
I vježbanja matematike.
Zajedno.

Znači, kad ja čuvan to čudo od diteta ja san onda njegova dadilja.
Odgajateljica.
Krotiteljica.
Guvernanta.

Samo mi još fali pa da mu buden i dojilja.
Ali, fala Bogu do toga još nismo došli.
Iz dva razloga.

Ja ga još neman čime dojit, a Pino mrzi mliko iz dna duše.
Tako da dojenje otpada.
Za sada.

I sad se vi s razlogon pitate zašto je mali Zermo iša na kvasinu i najedan put spominje čuvanje dice, a lipo piše u naslovu bloga da je tema - balun!

- Tema je fuzbal, cukunu jedan! Balun! Drži se teme! - viče na mene moj dida Antiša, koji me ka i uvik, želi vratit na pravi put.

Znan ja dobro koja je tema zato i pišen o ovome. Jer je to strašno važno za našega Hajduka, koji još malo pa ulazi u svoju stotu godinu postojanja.

Radi se o sljedećem.

Svi mulci u ulici beru (čak i oni najmanji koji još brišedu nos rukavon) kako su u Hajduka došla dva brata Sharbinija.
Jedan se zove Anas, a drugi Ahmad .

Za ovoga prvoga, mlađega, svi živi govore kako je strašan talenat i buduća velika zvizda svjetskoga baluna koja će eksplodirat u planetarnim razmjeriman.

Za onoga drugoga to ne važi.
On je doveden u Hajduka, ajmo reć, ka žunta.

Jer Anas je sramežljiv i nesiguran pa ga stalno triba pratit.
Isto onako ka šta ja moran pratit moga rođaka Pina.
Koji ima tli godine.
I ne razumi Bože tebe.

Dakle, Ahmad pazi Anasa.
Danonoćno.
I za to je masno plaćen.

Zapravo, on je najbolje plaćena guvernanta u cilu državu! Zamislite svitu koji su to šoldi samo za čuvanje jednoga diteta koje se igra u Hajduka?

- Ma dobro, pa koji je onda zadatak tome Ahmadu? - pita se moj barba Berislav koji je inače na široko poznat ka mudar i proncljiv tip.
- Kako koji zadatak? Pa pazit na maloga! Šta je poija, šta je popija, je li opra ruke, je li opra zube, je li obuka debele bičve, je li navuka duge mudante, je li uopće minja mudante, je li iša leć kad triba, je li se počešlja, je li stavija gela, je li prominija kopačke. Onda triba pazit da ne bi bumbija, da se ne bi drogira, da ne bi ne daj Bože naletija na koju kurbetinu. Puno iskušenja vreba na mladoga igrača Hajduka! Triba imat kvatro oči, a ponekad je i to malo - sve je odma objasnija barba Beri moj dida Antiša.

A šta je drugo moga barba Bere nego se složit sa mojin didon.

Moj se dida u sve živo razumi.
U maranguniju.
U vino.
U ribu.
U susidu Mariju.
U Anasa i Ahmada.

U sve kad van kažen.

Vidite i sami kako su mome didu široki horizonti.
Kako onda neće ubrat na koji način stariji brat čuva mlađega?
Neš, ti nauke.

Eto, kad smo već kod nauke, potiralo bidnoga Špacu Poklepovića.
Poklopilo ga ka da je zadnja štraca na sušilu.
Posli njega na kormilo Hajduka je doša Španjić Joško.
I vodija ekipu jednu jedinu utakmicu.

Onda je doša Vučević i reka da će on vodit momčad tri utakmice.
Pa da onda i on diže tunju.
Sad uprava traži još jednoga trenera. Spominju se pusta imena.
I red je da tu vlada gužva.
Jer nama će u skoroj budućnosti tribat PUNO trenera.
Nismo mi mone pa ćemo držat jednu čunku na trenerskome mistu više od 20 godina. Ka šta Manchester United drži onoga Fergussona.

Kakva li je to gluparija judi moji!
24 godine gledat stalno istu pigavu facu!
Pa to je za ne virovat!

A di su uzbuđenja, prevrati, odlasci, ultimatumi, svađe, tiranja, vraćanja, varanja, bižanja, optužbe, molbe, lažna obećanja?
Čime bi se naš navijački puk bavija kad bi nama trener bija na klupi trideset godina?
To onda više ne bi bija nogometni trener.

Nego stablo.
Koje je pustilo debeli korijen.
A napokon i kako potirat čovika koji je toliko dugo na klupi?
Ili triba čekat da čovik otegne?

Ja, mali Zermo, odgovorno izjavljujen da to uopće nije humano.
Mi ćemo u Hajduka zato lipo poć u skroz suprotnomen pravcu.
Minjat ćemo trenera svake dvi-tri utakmice.
Niko se majci neće stoplit na tu klupu.

Sidit će u ovoj slavljeničkoj godini na klupi Hajduka: Vulić, Katalinić, Gudelj, Buljan, Peruzović, Bonačić, Primorac, Pudar, Miše, Matković, Mijač, Nadoveza Pero, Kalinić, Jarni, Štimac, Bilić, obadva Vujovića, Baka Slišković ...

I da ne nabrajan dalje lista potencijalnih trenera Hajduka je jednostavno rečeno neiscrpna.

Ali upozoravan vas da tribamo bit strpljivi, jer će svi potencijalni treneri doć na red.
Virujte mi.

Navodno navijačka armija Hajduka broji nekoliko stotina tisuća duša.
Ja se toplo nadan da će to našoj pametnoj i mudroj upravi bit dosta.
I za sljedećih sto godina.
Ako triba svi ćemo na klupu voljenoga kluba.
Pa makar i za samo jednu utakmicu.

Eto sad kad smo i to riješili vraćan se ja nazad u ulogu dojilje, pardon dadilje, maloga Pina. Naravno, poslin ove love koju dobija Ahmad i ja oću da mi se povisi honorar.

A šta vi mislite da nije zahtjevno čuvat Pina?
Ko kaže da za dvadesetak godina Pino neće postat zvizda čak i veća nego šta je to Anas Sharbini?

Zato oću da mi se moj rad dostojno vridnuje.
Jer ako se to ne dogodi više nikad neću pazit koje je kopačke obuka mali Pino.

O frizuri da i ne govorin.

Ritko kad je moja familja jedinstvena.
Zapravo, mi se uvik oko nečega kontreštajemo. Stalno barufa i nered, pa i za najmanju pizdariju.

Nama je svađanje u krvi.
Ali, čim prođe pet minuti sve se zaboravi i mi smo opet u najvećoj jubavi.
To je tako kod našega svita.
Jezik dug i otrovan, ali duša dobra i plemenita.

Eto, ima dva dana da smo se napokon oko nečega složili.
Složili smo se oko Maloga Zelenoga.
Cila obitelj maloga Zerme jednoglasno želi dolazak D.A. Maradone na klupu najdražega kluba!

- Oćemo Diega!
- Oćemo Armanda!
- Oćemo Maradonu!

Vičemo svi mi Zermini u jedan glas.

Ako triba spavat ćemo u dresoviman argentinske reprezentacije, naučit ćemo sve španjolske beštimje, pustit ćemo ricastu kosu do ramena, nabavit ćemo na crno kilo bile prašine, a sve samo zato da taj genije baluna dođe šoto Marjana.

Na Poljud.
Na poljudsku lipoticu.
Di će ga dočekat pakal kakav nikad u životu nije vidija.

Da se razumimo.
Ne zovemo mi Dijega zato jer je on dobar trener.
Ni u ludilu.
On vjerojatno o treniranju zna malo manje od barba Hrvoja.
Mi ga zovemo samo zato da napravimo od svega neviđeni teatar.
To je pravi razlog.

A Diego je zvizda kakva je baš nama navijačima priko potribna.
Kad se on počne bacivat uz aut crtu i mavat rukama, kad počne vikat na lupeže suce, kad napravi lastu i baci se na travnjak na oni svoj veliki trbuj, ko će to platit judi moji?!
Ko, pitan ja vas?

Onda će sa sjevera počet oluja koju ništa zaustavit neće.
Ma kakva Europska liga, ma kakvi HNL?
Postajemo prvaci svita.
100%.

I sve to samo zato jer je nama u glavama najprije teatar i zafrkancija.
Pa tek onda sve ostalo.

Onda ćemo lipo za trideset godin pričat svojoj dici kako je to igra Hajduk u doba kad ga je trenira veliki Maradona.
Koji je rodon Korčulanin.
A to će reć Dalmatinac.
Naš čovik.

Jedino šta moja familja traži da se u ugovor unese klauzula da on bude i igrač i trener.
U isto vrime.
Tako da, ako ne daj Bože malo zaškripi u momčadi, uvik može uć u 90-toj minuti i zabit pobjedonosni gol iz slobodnjaka.

Šta ima veze šta je pinku trom, šta voli povremeno šmrkat i šta ima veliki trbuj?
Ima i moj barba Hrvoje trbušinu pa je opet ljudina kakve nema na ovin zemljopisnin širinama.

I dužinama.

Ma koliko cila naša obitelj pošempjala za Diegon najviše je iša k vragu moj dida Antiša. Njemu je Maradona pojam još odonda otkad je svršija kod prijateja Castra na liječenje.

- Ma jesi li ga vidija? Koji pravi čovik! Iša je lipo na Kubu kod Fidela Castra na lječenje. Nego šta, neće valjda ić u onu trulu i pokvarenu Ameriku!? Zna on di je njegov svi. - vika je moj dida Antiša kojemu je u zanja dva dana tlak toliko skočija da ga nikakvi medikamenti ni siside Marije ne možedu skalat.

Svakih deset minuti otvara teletekst na televiziju i traži vijest da je Maradona potpisa za Hajduka.

- Još nije potpisa. Šta se čeka? Šta radi Svagi za Gospu blaženu? Šta čini Kerum? Šta radi gospođa Nevenka? - govori nama naš dida sa velikiman suzaman u očiman.
- Tribamo samo bit strpljivi, strašno strpljivi. Sad je na redu diplomacija - govori mu moj pape.
- Gren ja u crkvu upalit sviću - pridlaže mudro barba Hrvoje.
- Upali sinko dvi. Jednu i za mene. Neka se nađe - govori mu moj dida.

Sve smo snage upregli samo da se postigne taj sveti cilj.
Na sve se misli.
I na najmanje detalje.

- Znate li kome moramo nabavit godišnju pretplatu za svečanu ložu? - sitija se moj mudri dida.
- Kome? - pitamo mi Argentinci.
- Pa Castru! On mu je najveći prijatelj. Samo radi njega će Diego dat 50% više. A Fidel je ionako u pensiju. Ka i ja. Moga bi lipo uzest sobu na Zentu pa lipo sa ljudima na karte i na balote. Njemu ionako brat vodi Kubu. Ovako bi lipo utuka vrime. Moga bi s nama penšjunatima điravat po Rivi. Onda bimo svi skupa pizdili o politici. A ja san čuja da je Castro baš u tome jak. Jedan put je pizdija za govornicon priko 7 uri! Zamislite judi koji je to potencijal? Sedan uri baljezganja! Pa on more govorit više i od onoga Šime Nosonje, pitura iz Jelse!

Eto vidite, sve je moj dida smislija.
Sve je organizira.
Ja samo ne razumin zašto u Nadzornome odboru Hajduka ne sidi bar neko iz moje familje?
Druga bi to pisma bila.
Odma bi se pojavila dugoročna strategija kluba. Svi bi dobili vizije. Osobito ako bi se malo više družili s mojin barba Hrvojen.
On uvik posli popijene gajbe pive ima vizije.
Još malo pa ćedu ga proglasit za sveca.
Sv. Hrvoje Lokadur.

Puno bi lakše barba Svaguša vuka poteze kad bimo ga mi Zermini savjetovali.
I niko ga onda ne bi gađa krafenima, a jer bi mi sve bačene krafene odma pojili.
I ne bi nan se onda događalo da ulazimo u najvažniji dil sezone bez trenera.

Eto toliko za sad.
Ne mogu van više pisat jer mi se ruke tresu od uzbuđenja.
Ali to je ima bit radi viška hormona.
Koji su me pukli.
U dvi glave.

U gornju i u donju.

I ne puštaju.
Nije lako odrastat u ova luda i turbulentna vrimena.
Ali sve če se prominit kad na Poljud sleti helikopter kubanskoga ratnog zrakoplovstva i iz njega izađe Mali Zeleni.

Ajmo, Diego!

Vamos!

Ne znan kako je vama, ali meni je rič koja mi najviše ide na jetru - "kriza".
Stalno je spominju.
Jesi li se maka po metra već čuješ neku gadnu čunku kako viče: "Kriza je!"
I kako ću onda ja, mali Zermo, odrast u ovin kriznin vrimenima?
Kako ću uć u pubertet?
Kako, pitan ja vas?

Evo, ja već neko vrime stojin isprid toga puberteta i nikako uć.

- Pa šta više čekaš! - govori meni moj dobri pape.

Ja samo slegnen ramenima, jer to nije moja greška.
Pa kriza je!
Svugdi naokolo.
A posebno u našemu Hajduku.

Do prije dvi šetimane naš je Hajduk bija u oblaciman.
Letija je ka najbolji mlaznjak, a navijački puk je ludova.
Padale su i europske pobjede..
Nastavlja se u isto vrime i strašni niz nepobjedivosti u HNL-u.

Za timunon je bija naravski naš veliki vojskovođa Napoleon Bonaparte zvani Špaco.
Kojega moj braba Hrvoje od velike jubavi zove još:

Špacomir
Špacoljub
Špacunko
Špacodrag
Špadanko
Špacolino

Ima tih imena puno, a moj je barba Hrvoje vražji pa mu svašta pada na pamet.
Kad je trizan.
A to je ima bit jako ritko.

Dakle, da se mi lipo vratimo na našega Hajduka i na njegovu nesriknju krizu u koju je upa do kolina.
Ako ne i dublje.

Opet kad malo bolje promislin možda je i tamo u pitanju pubertet?
Ko zna je li Anas uopće uša u taj pubertet?
A Tomasov?
Strinić?
Za Tića znan da još nije uša jer ga sigurno ne bi potirali u Karlovac kod lovca na veprove Igora Pamića.
On će mu navodno pomoć da uđe u pubertet.

Tako ispada da nan je pola momčadi nezrelo i još ne znaju ništa o suprotnon spolu.
A kako će onda o balunu?
Našim igračima je bilo puno lakše uć Europsku Ligu nego u pubertet.

Jedina je iznimka naš dobri Ante Vukušić.
On ga jedini zabija kad god može.
Za njega je odavno pubertet završija i posta je pravo muško.

Muškardin.
Vuk.
Alfa mužjak.
Bili očnjak.
Iz Sinja.

Inače, red je da van kažen još koju o sebi po tom pitanju. Evo, moji su van roditelji opsjednuti razvojen maloga Zerme.
To jest mene.
Osobno.

Stalno ih čujen kako sakreto pričaju o meni i mojin hormoniman.

- Šta misliš, je li mali Zermo počeja? - govori šoto kuco moja mater Jadranka.
- Počeja, šta? - govori moj pape isto šoto kuco.
- Ma mislin, ONO...?
- Ono? Jadro, šta je za tebe "ono"? - čudi se moj pape koji bi najvolija poć u posteju ćorit.
- Ma mislin da u njegovoj dobi muški počnu pomalo... trenirat... - opet će moja mater malo sramežljivo.
- Trenirat? Pa on je totalni antitalenat za sve moguće sportove. Ne zna ni po putu odit! Ne znan nikoga ko je toliko smotan ka on. Da trenirat! Oslobodi me Bože! - počeja se odma križat moj pape.
- Ma ne mislin na TO treniranje! Mislin na ONO treniranje! To ti je ona disciplina koja se zove: natezanje kožice.
- Ah, TO? Pa ti uvik misliš na ONO? Mene bi strašno čudilo da ti misliš na šta drugo. Pa ženo Božja kako možeš stalno razmišljat o seksu, a vidi kakva je kriza u svitu! Svi smo pod streson i naravski da u tome najprije strada upravo ono područje na kojemu smo najnježniji.
- Najnježniji? - zabezeknila se moj mater.
- Tako je. Zar se naš muški organ ne zove - nježnik? - raširija je ruke moj pape i dalje pazeći da govori tiho da ga ja ne čujen.

A ja naravski sve furbasto slušan iza fotelje i ne pada mi na pamet ić leć prije ponoći.
Šta iman od spavanja? Ko spava manje živi.
To su van riči moga dide Antiše.
Koji bdije u blizini suside Marije.
Da bi duže živija.

- Aaaaaaaaaaaaaaaa tako! - udrila se po čelu moja mater Jadranka. - Nježnik! Tu smo dakle! Tvoj je znači stvarno nježnik! Nježna biljka. Biljčica. Nježna biljčica na koju djeluje i najmanji povjetarac.
- Ne govori tako o njemu! Zabranjujen ti Jadro da tako govoriš o njemu! - zaškarpunija se moj otac.
- Nego kako ću govorit? Je li visibaba ili nije?

E ovo je sad privršilo svaku miru.
Najidili su se i svak je otiša u svoju svlačionu.
Susret je prekinut zbog bakljade kod rezultata 1:0 za moju mater Jadranku.

Ja san van onda osta čučat iza fotelje i razmišljat o kojoj je to kožici govorila moja mater Jadro? I kakve veze ima ta kožica veze sa puberteton?

Onda san lipo iša leć i sanja san da smo postali prvaci za stoti rođendan.

Kad san se ujutro diga svi su se muški iz moje familje skupili u tinel.
Sidili su ozbiljnih lica, pili kafu i pušili.

- Ajme meni šta je bilo? - pripa san se ja. - Šta se to strašno dogodilo?

Oni su samo mučali i gledali u pod.
Onda je barba Berislav ozbiljnin glason reka:

- Potiralo Špacu.

A di je judi moji nestala moja teta Franica?
To se sigurno pitaju svi oni koji znaju koliko je ona luda za nogometon, ili bolje reć za nogometnin trenerima. Svima je dobro poznato kako je bila u Južnu Afriku provavat kako se puše u vuvuzele. Srića naša da su rečene trube zabranjene u Europu, jer da nisu, ja san stoposto siguran da bi ona još uvik puvala u njih dan i noć.

Franica obožava puvanje.
Šta ćete judi kad joj se osladilo.
Ipak je vuvuzela kus trube.
A ne ove naše trumbete. Šta se prodaju na Pazar.
Nije ona luda pa će u njih puvat.

Zato se ona lipo pritplatila na sve utakmice Splita, ali ne zbog trube, nego radi Ivana Katalinića.
I njegovoga brka.

Cilo vrime priča samo o njemu:

- Kate je zakon! Jeste li vidili kako smo dospili na prvo misto? - pita ona moga papu.
- Mi? Ko to "mi"?
- Pa mi, crveni iz Parka mladeži.
- A otkad ti Franice navijaš za Splita?
- Kako otkad? Oduvik. Samo to nikome nisan smila govorit. Svi bi mi se rugali. Znaš kakvi je naš svit, vražji. Osin toga, Split ima najzgodnijega trenera.
- Molin? Kate je najzgodniji? Ma daj!
- Meni je on najzgodniji u cilu HNL. Ima tako lipe brke.
- A nije ti bija zgodan dok je trenira Dugopolje u Treću ligu?
- To je bilo drugo. Onda su bila druga vrimena. Bija mi je u điru Eduardo Reja.
- A sad je u điru Kate?
- Tako je. Vrimena se minjaju. Samo se teta Franica nikad ne minja. Zapravo minjan se ja. Ali uvik na bolje.

Eto tako svitu moj, ako netko od vas zna Ivana Katalinića osobno neka ga izvoli upozorit da gleda malo iza sebe.
Možda ubere tetu Franicu.
Kako ga prati.
Nju će mu bit lako pripoznat jer je ona gruba ka noć.

Evo za sve vas koje zanima jedan sažeti opis moje tete Franice:

Ima kvrgavi nos na čijemu je vrju jedna bradavica.
Koja raste iz dana u dan.
Na vrhu te bradavice nalazi se par dlaka. Koje strše.
I njih van teta Franica uredno podrezuje.
Ima male, natečene očice koje malo ka bacaju na oči prasca. Većinon su crvene i krmeljive, ali ona to sve pokrije šminkon.
Po njezinin ričima najgori dio njezina tila je vrat.
Koji izgleda ka u tuke.
I to u stare tuke.

Zato ga ona uvik zamotaje.
U šalove raznih boja.
Splitove. Hajdukove. Lazijeve...

Možda je ona baš zato luda za balunon?
Radi šalova?
Ili radi toga nesriknjoga vrata?
Ko će ga znat?

Držanje tila joj je lipo, ma isto malo gobavo. Hod joj je isto dobar za osobu koja je pinku cotava. Baš po hodu će je šjor Ivan Katalinić najlakše ubrat. Jer kad se ona gega nitko ne može stat u njezinoj blizini, a da ga ona ne opizdi lakton u bubrige.
Znači, Kate pamet u glavu, i obrati pažnju na Franicu koja se gega.

I za kraj smo ostavili njezin legendarni osmijeh.
Moj dida joj uvik dobronamjerno govori:

- Franice, molin te ka Boga, nemoj se više smijat.
- A zašto se ne bi smijala kad san dobre volje?
- Zato šta onda drugi nisu dobre volje. I ne pokazuj za Gospu više te zube, drži usta zatvorena - lipo joj govori moj dida Antiša.

Ali njoj van se ništa ne more dokazat. Ona se stalno radi nečega smije. A svi koji je ugledaju odma radi toga plaču.

To van je tako.
Zakon.
Franicin zakon.

Nego, napravila mi je teta Franica nešto šta joj ja nikad neću zaboravit. Odvela me je na utakmicu Hajduk - Anderlecht. Neću ulazit u to kako je ona karte dobila (nabavila, kupila, ukrala) ali kad je ona u pitanju svašta je moguće. Teško da na svitu još postoji i jedna ženska osoba koja je bar do kolina mojoj teti Franici.

I tako smo se obukli u dresove, zamotali u šalove i bandire pa ravno na Poljud.
Na istok.

Među najžešće znalce baluna na cilu zemaljsku balotu.
Kad bi na istok kojin slučajen došli Jose Murinho ili Van Gaal obadva bidu posli deset minuti vidili da su cukuni i ostavili bi se baluna za sva vrimena. Naš bi ih svit brzo ispizdija i uvjerija kako su telci koji o balunu nemaju dvi čiste.

Tamo van svitu moj sididu sve mudrac do mudraca, filozofi baluna, doktori fuzbala, magistri nogometne taktike i strategije. Svi ti Capelli i Ancelottiji se moredu sakrit ispod kušina isprid njih. Ne virujte nikome ako nema pretplatu na hajdukovu istočnu tribinu.
Ponavljan - nikome!

A ti isti mudraci sa istoka su još uru vrimena prije utakmice govorili kako će nas Anderlecht dešvat i kako ćemo uvatit: "pet komada, pet komada to je naša nada..".
I naravski da je onda mene i moju tetu Franicu uvatija veeeeeeliki straj.

- Ajme Zermo mali zaboravila san doma trubu! - počela je plakat moja teta.
- Koju trubu? Nije valjda vuvuzelu? - pitan je ja.
- To ti je sinko truba kakve svit još nije vidija - i dalje je kukala ona.
- Ali zar nisu zabranili vuvuzele?
- Jesu, pa šta onda. Zabranili su i dimne bombe, topovske udare i suzavac. Pa će naša mularija sve to unit ako ih je volja. Našemu je svitu najsmišnije nešto zabranit. To ti je isto ka da si reka: baš to morate napravit! Mi uvik, zapanti to, činimo suprotno. Kad bi cili svit palija bengalke i dimne kutije onda bi Poljud bija jedini stadion na kojemu toga ne bi bilo. Mi uvik moramo bit kontra nečega. Uvik.

Kad su oni filozofi okolo nas čuli šta priča teta Franica (a ona, Bogu fala, ima jak gučak) odma su počeli potvrđivat iznesene stavove. Ja mislin da bi oni brzo prihvatili moju tetu Franicu u svoju ekipu. Samo da je bidna bar pinkicu lipša. Jer čin se ona okrenila licen prema njima oni su odma poželili napustit derbi.
I nikad se više ne vratit.

Onda je doša oni momenat koji će svaki pravi Torcidaš pantit cili život, a onda ga prepričavat unucima i praunucima.

Mali Vuka ga je stavija u kućicu!

- Ajmeeeeeeeeeeeeee! Ajmeeeeeeeeeeeeee! - zavapila je teta Franica pa počela grlit redon ekipu sa istočne tribine.

Oni su bili toliko izvan sebe da in se teta Franica činila ka najveća lipotica u tomen momentu.

- Ajmeeeeeeeeeeee! Ajmeeeeeeeeee meeeeeeeeni! Vukušiću! Svršiću! - vikala je ona iz svega glasa.

Eto kako malo triba mojoj teti Franici pa da zaboravi na Ivana Katalinića i Park mladeži. Već sutra dan ona je pronašla na Pazaru dres sa brojen 13 i kupila ga. Od onda ne izlazi iz njega.

Čak i spava u njemu.

Na kraju vas moran ovin puten upozorit da je odlučila ić u Sinj.
Tražit sinjski dijamant.
Zato Sinjani dragi, oprez.

Dolazi van teta Franica!

Već tri noći moj se bidni dida Antiša budi po noći. Prene se iza sna i skoči iz posteje cili oznojan.

- Ajme meni opet san ga sanja! - viče dida Antiša i brzo gre na ponistru uvatit malo arje.
- Ma koga si to sanja? - pita ga moj pape koji isto ne more spavat jer mu moja mater Jadranka ne da mira.
- Njega! Njega san sanja! Svaku noć ga sanjan! - govori mu moj dida i briše se šudaron.
- Koga si sanja? Koga? Ima li on ime?
- Naravski da ima ime. Sanja san Danijela Šubašića!

Eto tako van je to moji prijatelji baluna. Pravi navijač nema mira ni po danu ni po noći.

Svit obično misli kako se nerviraju treneri, kako patidu igrači, ali ništa ne može opisat muku koju proživljava prosječni naviječ Hajduka.

Nije navijanje samo žderanje kokica na tribine, lokanje piva uz TV ili skakanje u zrak kad se postane prvak. Pravo navijanje je osjećaj da se pripada klubu ka šta se pripada meknimo svojoj familji.

I zato nama naš dobri i plemeniti Šuba dođe ka nika svojta.
Dođe nan skoro ka rođak. I samo radi toga ga moj dida sanja skoro svaku noć od kad je popija one golove kontra AEK-a.

- Ma kako ih je popija kad je bija ofsajd! - branija je Šubu moj pape.
- Kriv je i basta! Za dva gola je kriv! Za dva od tri! - žestija se dida koji je ka mulac branija još u doba barba Luke Kaliterne.
- Ali obranija je elfer! - viče moj pape.
- E, ja to nisan vidija - reka je dida.
- Kako nisi vidija?
- Lipo. Bija san u kondut.

Eto tako van se u mene doma debatiralo oće li nan u Rijeku branit Šuba ili neće. Jedni su bili "za" drugi su bili "kontra", a najžešći je bija baš dida Antiša koji se toliko ražestija da je reka:

- Ako ga vidin na branku odma ću tražit da me se izbriše iz članstva Torcide!
- A otkad si ti molin te član Torcide? - pita ga moja mater koja u sve oće utirat svoj nos.
- Oduvik - kaže dida.
- Imaš li kakvi dokaz? Dokument? Iskaznicu?
- Šta će meni iskaznica! Ja san u Torci od rođenja! - reka je cili ponosan.
- Od svoga rođenja ili od Torcidinoga rođenja? - navalila moja mater štucigavat bidnoga dida.
- Oćeš li me molat Jadro? Oćeš li me pustit na miru? Vidiš li kako san neispavan i umoran, nije mi ni do čega. Samo bi kunja po cili dan. Ma jesan li zaspa odma vidin Danijela na branku. Uvati me panika. Vidin ga kako pokušava uvatit balun, ali mu on stalno ispada. Misliš da je lako tako živit? Ipak su to stresovi koji tresedu dušu staroga čovika - objasnija je sve to lipo moj dida mojoj materi Jadranki.

Onda je ona digla nos (oni isti nos šta ga svugdi utiraje) i išla u kužinu sparićat večeru.

Mi ostali smo se pripremali za utakmicu sa Rijekon. Moj pape i barba Hrvoje su udrili po pivuši, a dida Antiša i barba Berislav po Debitu. Ja nisan pija ništa osin malo bevande, a i to sakreto jer san se plašija da će mi to djelovat na mozak.

Jer moj je mozak, ako to niste znali, još uvik u razvoju.

- Sve mi se pari da ti se nikad neće ni razvit - reka mi je moj pape kad san poslin samo deset dana škole donija doma prvoga asa iz Prirode.
- Pa dobro sinko šta te je pitalo? - ispitiva me je moj brižni roditelj.
- A ne znan.
- Kako ne znaš?
- Neman pojma šta smo uopće učili.
- Koliko ste lekcija prošli u ovo malo vrimena?
- Ja mislin dvi. Ili tri. Nisan siguran.
- Nisi siguran? I ništa nisi zna?
- Nisan ni beknija. Sve mi se izmišalo.
- Ma šta ti se moglo izmišat?
- Pa to, biologija, Evropska Liga, AEK, škola, HNL...
- Biži mi s očiju sinko molin te ka Boga! - zavika je moj pape i ja san se razumno sklonija izvan domašaja njegovoga topništva.

Otac mi je inače dobar ka kruv, ali pinku popizdi prije svakoga gostovanja našega Hajduka. S njin je najbolje pričat poslije velikih Hajdukovih pobjeda. Onda van je on duša od čovika. Moš ga misit ka tisto za kolače.

I tako je napokon došla nedilja navečer. Istrčali hajdukovi igrači na vrući teren na Kantridu. Cila moja uža rodbina skupila se isprid plazme koju još nismo otplatili.

- Ljudi, igra nan Šuba! Šubašić je u sastavu! Eno ga, Danijel! - bile su prve reakcije članova moje obitelji.
- Ja to neću gledat! Meni je moje zdravje najvažnije - reka je moj dida Antiša i demonstrativno se povuka u drugu sobu.

Šta ćemo sad?

Ostali smo bez najvažnijega navijača!
Bez člana Torcide koji je stariji od same Torcide.
Kako mislimo pobijedit na Kantridi bez dide Antiše?
Lako je Hajduku igrat i bez Andrića i bez Oremuša, ali kako nadoknadit izostanak dide Antiše?

Čovika koji je osobno poznava barba Luku Kaliternu i koji je ka dite igra sa Špacon Poklepovićen na male branke.

I naravski da se izostanak tako važnoga igrača mora odrazit, kako na našu igru, tako i na naše navijanje.

Hajduk je igra očajno.
Rijeka je igrala očajno.
Sudac je bija očajan.
Oba pokrajna su bili očajni.

Špaco Poklepović je više priča sa publikon nego vodija momčad i sve zajedno je izgledalo ka prava pravcata fuzbalska katastrofa.

Još je samo falilo da naš dobri Danijel popije gol kroz uši deset minuti prije kraja i eto ti vraga.

Ali ne bi bija dida Antiša pravi Torcidaš da se nije svaku deset minuti pojavljiva na vrata o tinela i pita drćavin glason:

- Kako stojimo svitu? Ili još Šuba nije primija gol?

Onda se opet vraća u drugu sobu sa bumbakon u uši jer nije tija čut nas koji smo svi odreda beštimali ka batelanti.

Kad eto ti u 88. minutu Mario dr. Brkljača ispalija iz svoga topa pobjedničku granatu!

Ma šta granatu, navođeni projektil!
Tomahawk!
Razvalija je mrižu na riječku branku. Makar je mriža bila posebno pojačana kad su znali da in u goste dolazi strašni Hajduk iz Splita.

I onda je kod mene doma nasta delirij.
Svi smo podivjali ka šimje i skakali jedan po drugome.

Kad eto ti na vrata dida Antiša:

- Šta je bilo judi? Oli ga je Šuba opet peška?
- Nije dida, MI SMO IN GA ZABILI! - vikala je najglasnije od svih moja mater Jadranka koja uvik popizdi od sriće kad je zabijanje u pitanju.

Na to je moj dida Antiša umirovljeni marangun iz Škvera, istovremeno veliki splitovac i hajdukovac, napravija strašni golmanski skok priko kauča.

Koja je to parada bila judi moji!
Svi smo ga gledali ka tukci kako leti kroz arju i nestaje u kantunu iza kauča.
Začuja se tresak kad je otresa o pod.

Na momenat smo svi umukli.
Samo se čuja plačni glas spikera sa televizije koji je govorija kako je Hajduk opet izbija na čelo prvenstvene ljestvice.

Onda je zavika dida Antiša.
Ovi put od boli.
Diga se jadan na noge držeći se za ruku.
Bila je slomljena.

Eto tako smo van dragi moji čitatelji i navijači Hajduka svi skupa svršili na Hitnu Pomoć. Cilin puton smo morali didi Antiši potanko opisivat kako ga je Brkljača zakaluma Rijeci.

- Ma čekaj, niste mi to dobro opisali. Ajmo ispočetka, a ko je ono izborija korner?

I mi smo tako morali sve opisivat ispočetka.

- Znate svitu, nije mi žaj ruke. Kad promislin ona će zarest, ali da smo tri boda prosuli nikad ih više ne bi mogli vratit. Pobjeda je najvažnija, zapantite to dico moja - reka nan je na kraju moj pametni dida Antiša.

Mislin da će sljedećih dana zanamisto Danijela Šubašića počet sanjat Marija Brkljaču.

Ovi put bit će to lipi snovi.
U kojima se zabijaju golovi.

Svitu moj koji je ovo ludi tempo!
Ko će to pratit?
Ma ko će to izdržat?
Tribat će imat čelična pluća za sve ovo podnit. Nikad nije bilo teže bit hajdukov druker nego je to u ova vrimena.

Prid naman su toliki navijački napori da ih je teško opisat i odraslome čoviku, a di neće ditetu, malome Zermi. Koji je ajmo reć furbast i žvelat za svoju dob, ma je još uvik samo dite.

Tek šta je svršija jedan derbi i odigrana ona povijesna utakmica protiv ljutoga gradskoga rivala Splita, već se otvara nova stranica u povijesti našega stogodišnjaka.
U goste nan je tako doša osjetljivi, tankoćutni, senzibilni zagrebački Dinamo kojega svi mi doma od milja zovemo - Agregat.

Danima prije utakmice pričali su dinamovci po novinaman kako smo mi u Split divljaci, kako nemamo pojma o balunu, kako smo okrutni i bezobzirni, kako lomimo noge i ruke, kako smo zviri koje bodri još luđa publika koja ka za vraga zna dobro pivat.

Maksimirskome Agregatu sve smeta.

Buka.
Papirići.
Pisma.
Presing.
Travnjak.
Akustika.
Dueli.

Ukratko, smeta in sve živo.
Oni su naučili igrat u skroz drugome ambijentu.

Bez publike.
Bez šušura.
Bez otpora protivnika.
Bez sudačkih pogrešaka.

Modri najbolje igraju kad ih gledaju: izvršni dopredsjednik, obadva Sušeca, Blažičko, Tomo Židak, par vatrogasaca i dvi-tri dežurne čistačice. Tek se onda oni mogu prepustit na miru umjetničkoj kreaciji. Onda in niko nije ravan.

Moj je barba Berislav pridložija da ih sljedeći put zanamisto na Poljud dočekamo u teatar.
Tamo će ih lipo na vrata primit šjor Mucalo. Pa ćemo odigrat prvenstvenu utakmicu u atriju kazališta i to na male branke.

Sudit će jedan od dva brata Mamića jer su oni dokazano najpošteniji judi u cilu državu.
U teatru bi naravski vladala tišina koju ne bi narušavala njanci jedna jedina mušica.
A kamoli koji divlji Torcidaš.

Samo bi bidni šjor Mucalo sidija u kantunu i pazija da se sve odigra po scenariju.
Prethodno napisanome u Zagrebu.

Ako bi slučajno HNK bija zauzet (u šta čisto sumnja moja mater Jadranka) onda bi se tekma ipak odigrala na Poljudu, ali pod posebnin režimon.

Sve je to meni ispripovidija moj barba Berislav, koji je ka i obično, odlično obavješten.

Dakle (ili dunkve, ka šta bi reka moj dida Antiša) publika bi na stadion morala počet ulazit dva dana ranije. Jerbo bi prilikon ulaska tribalo izvest određene pripremne radnje.

Evo kako bi tekla procedura.

Svaki bi navijač Hajduka najprije sta u stavu mirno par minuti da mu se na usta stavi flaster. Onda bi diga ruku i svečano se zakleja onako mutav, da neće činit šušur koji dinamovce ometa u igri. Poslin tega bi kleka na kolina i počeja se tuć šakon u prsi dok bi službena osoba izgovarala na glas sljedeći tekst:
- Moj grij, moj preveliki grij! Moj grij, moj preveliki grij!

Tek onda bi čovik moga uć na stadion.

Kako je naš navijački puk mnogobrojan sve bi tribalo počet dovoljno na vrime da se sve obavi do početka utakmice. Barba Berislav misli kako bi nan dva dana tribalo bilo dosta da se pripremimo za tekmu.

Ovo bi podrazumijevalo i eventualno noćenje na Poljudu. Tamo bi naš svit odnija sa sobon: suvu spizu, debele bičve, jakete, lumbrele, kušine i debele kuverte ako slučajno zapuše bura.

Zlu ne tribalo.

Kad moj pape čuje da san reka "tekma" i "repka" odma me opizdi po ušiman.

- Zašto me tučeš? - pitan ja onako uvriđen.
- Ne govori tako! - viče on na mene.
- Nego kako ću govorit?
- Govori hrvatski! - opominje me moj brižni roditelj.
- Pa ovo je hrvatski - branin se ja.
- Od koga si to čuja nesritniče?
- Pa od Slavena.
- Kojega Slavena? Belupa?
- Od Slavena Bilića! - reka san ja.

Nije pomoglo.
Opet san peška dvi priko ušiju.
I sad mi malo zvoni u glavu samo zato jer govorin hrvatski jezik.

Ali vratimo se mi malo našemu dičinjem vrtiću - Hajduku iz Splita.
Njegov glavni odgajatelj je naravno barba Špaco Poklepović.
Kojega hajdukova dica od milja zovu - dida Špaco.

Ka šta je svima poznato derbi sa Agregaton je svršija 1:1. Ali puno našega svita ne zna pravu pozadinu toga rezultata. Kako moj barba Berislav ima špije u Hajduka do mojih ušiju (onih šta su još uvik žarko crvene) došla je puna istina.

Dakle (ili dunkve, kako bi reka moj dida) sve je počelo na zanjemu treningu dan prije derbija. Dida Špaco je od početka naučija dicu iz vrtića HNK Hajduk da ih svaki put posli treninga počasti slatkišiman.

Lizalicama.
Bombonima.
Krafenima.
Sladoledima.

Mulci se tako naučili na slako i dida Špaco cilo vrime više misli o tome šta će kome kupit nego o taktici za utakmicu.

K vragu i taktika, oćemo mi svoje lize!
I tako je ka za vraga dan prije derbija dida Špaco doša svojoj dici prazne borše.

- Di mi je slaja?
- A di su nan bomboni?
- Oćemo slatkooooooooo! - vikala su dica.

I tako je u dičinjen vrtiću HNK Hajduk nastala deboto pobuna. Dida Špaco se skroz izgubija i počeja ih plašit da će ako se ne umiridu smista na Poljud doć strašni višćun po imenu Vaha Haha. Dica su onda počela plakat jer su se pripala strašnoga Vahida. Čuli su priče da on kupi dicu i nosi ih u Bosnu u velikoj vrići.

Kad sve ovo znate onda van je skroz bistro zašto je svršilo kako je svršilo.
A za sve je kriv naš dobri Špaco koji je inače dobar ka kruv, ali je bidan strašno zaboravan. Zamislite samo, mi bi ovi derbi sa Dinamon sto posto dobili samo da se dobri dida Stanko na vrime sitija kupit bar - paket lizalica.

S okuson maline.

U nas doma, ka za vraga, nikad nema mira.
Ne možemo mi ni dva dana živit bez barufe.
Jesmo li mi stvarno toliko išempjani, ili je u pitanju kakvi drugi poremećaj?

Ja van na to pitanje ne znan odgovor. Samo znan da smo se opet podilili u dva dila: na hajdukovce i splitovce.

Dok smo igrali za ulazak u Evropsku Ligu sve je bilo dobro.
U našu kuću je vladala jubav.
Jedinstvo.
Sloga.
Bratstvo.

Svi smo ka jedan drćali i slušali radijo kao u stara doba. Kad nan ga je Gonoreja uvalila u drugu minutu skoro mi je didi Antiši pa kolap.
- Ajme meni ko će priživit do devedesete minute? - kuka je moj bidni dida i brže bolje popija one svoje likarije u raznima bojama.

Bogu fala svi smo skupa priživili tu nesriknju Dijareju i plasirali se posli puno godin u Evropsku Ligu. Kad ga je mali Vuk utoča u 88 minutu svi smo skakali po kući ka šimje i vikali:
- Mi smo prvaci! Mi smo prvaci! Mi smo prvaci!

Barba Berislav je na balkonu smista užga bengalku i izgorija mudante moje mame Jadranke.

- Ko mi je izgorija mudante? Ponavljan, koja mi je šimja izgorila mudante? - vikala je ona ka da je bože mi prosti rodon iz Bukurešta.
- Mi smo prvaci! Mi smo prvaci! - vika je ka lud barba Berislav.
- Pitan ja vas ko mi je izgorija mudante? Imala san dva para lipih mudanat na tiramolu, a sad mi imaju buže! - vikala je moja stara tražeći krivca.
- Još bolje da imadu buže. Nećeš ih tribat skalavat - reka je na to moj oporavljeni dida Antiša mašući hajdukovin šalon.

Onda je moja mater Jadranka sva bisna bacila mudante u škovace i išla kod prijateljice na kafu. Tamo ćedu nas sto posto olajavat i govorit svašta protiv baluna i nas navijača. Znan ja njih. Uvik tako svrši.

One bi cilu Torcidu prodale za kogomu kafe.
I dva španjuleta.
Light.

I tako se cilu noć u nas doma slavilo i bančilo. Bidni Hajduk je izborija šest jakih međunarodnih utakmica. Ko će to priživit judi moji? Ko, pitan se ja? Kad smo ovako popizdili u predkolu šta će bit kasnije?
A šta ako nedaj Bože prođemo grupu?
Uđemo u polufinale?
Šta ćemo onda činit?
Srušićemo grad, eto šta ćemo činit. Znan ja dobro naš svit. Kad mi popizdimo onda nan nik nije ravan.

Svi su se muški u moju kuću lipo ulili ka deve, a najviše je poloka moj dida Antiša koji je cili vrime govorija:

- Pari mi se ka da san se opet rodija. Mali me je Vukušić vratija iz mrtvih. U drugu minutu san bija klinički mrtav. Jesan majke mi. Malo je falilo pa da me odvedu u Parkove i nasade. I zato mi sad brzo, brzo triba infuzija.

I tako je moj dida Antiša počuča infuziju sa Pelješca.
Pale su dvi litre dingača i on poslin toga više nije zna ni di se nalazi Split, a di Bukurešt.

Kad ga je moj pape ujutro iša spremit u posteju dida je vika iz svega glasa:
- Vraga izili šta su mi u likariju stavili! Ciloga su me smantale one vražje likarije! Da nisan u životu više vidija nijednu ricetu! Neću da me ti likari više trujedu! Sve mi se ginga u glavu od likarija, neće ih više Antiša ni taknit! Srića da san popija par čaša vina i malo doša k sebi. Pitaj Boga šta bi bilo?

I tako je moj dobri dida Antiša u zoru zaspa ka hajdukovac, a popodne se probudija ka splitovac.

Sidne tako on za stol obučen u crvenu maju na kojoj piše "SPLIT JE PRVA LIGA". Nama ostalima se obraća ričima: "Vi hajdukovci".

Eto tako van se judi moji kod nas doma dogodila podjela na bile i crvene. I trajala je sve do utakmice na Parku mladeži. Cilo to vrime morali smo slušat didu Antišu kako govori o svojima škveranima i svojon maranguniji koja je cila navijala za RNK Split.

- Ali dida pa to je bilo prije 50 godina! U stara doba, još sredinon prošloga stoljeća - reka san ja na to svome didi.
- Za mene, ka da je bilo jučer! - reka je na to dida pa mi opalija frnjokulu da ga prestanen zezat.

Sama utakmica protekla je u atmosferi koja se može doživit samo kod nas u ludome Splitu. Stadion je bija premali za sve koji su tili gledat utakmicu. Unutra se uvuklo šest ijad svita, a vanka je điravalo još bar dvi-tri ijade. Po svin okolnin zgradaman, ponistraman, stabliman visili su judi i pokušavali ubrat šta se događa na splitovome igralištu.
Sve je bilo toliko napućeno i krcato da nije bilo mista njanci za našega dobroga gradonačelnika Željka, zvanoga Rico.

Zato se bidan najprija prova popet na zgradu Slobodne, ali je tamo još od jutra sve bilo popunjeno fanaticima baluna. Zaludu se jadan penja sve te puste katove da bi doša do vrja. U nas čovik ako oće gledat utakmicu mora bit u najmanju ruku Stipe Božić.

Na kraju je Rico lipo iša u svoga Jokera i sa krova gleda utakmicu. Da je zna šta će se dogodit sigurno bi ga bija podiga bar još dva kata.

Eto vidite judi moji šta se sve događa kod nas kad je nesriknji balun u pitanju. Svi poludimo i za nas ne postoji ništa osin baluna. Jer ako je drugima to najvažnija SPOREDNA stvar na svitu, u nas je to najvažnija GLAVNA stvar na svitu.

Inače, cila ova epizoda sa Spliton imala je veliki utjecaj i na ljubavni život moga dide Antiše.

Pitate se kako?
Pa lipo. Susida Marija sa drugoga poda je isto veliki navijač Splita. Prije par dana se na didinu sriću pokarala sa susidon Sveton. I opet se pomirila sa mojin didon.
Sad skupa šetaju oko naše zgrade u splitovin dresovima i kapama.

- Ma pogledaj ih, paridu ka dva goluba - komentira je to moj pape.
- Meni više sličidu na dvi papige - rekla je zlobno na to moja mater Jadranka.

I tako van je moj dida Antiša opet počeja tješit susidu Mariju. Evo od jutros je tješija već dva puta.
Šta se likarije za tlak tiče dida ih više neće uzimat jer mu je od njih zlo i muka u stumik. Umisto toga uzimat će infuziju.
Sa Pelješca.

U čast njihovoga pomirenja izvadija je iz bičve sakrivene šolde i kupija joj dar.
Lipi čipkasti ređipet.

Crvene boje